- Autor: Ras­ti­slav Di­nić

Po ne­le­gi­tim­no iza­bra­nom predsjed­ni­ku Sr­bi­je – sve. Sve se mo­že kad se ho­će. Ovo je iz­ja­va ko­ju je dao pri­li­kom obi­lje­ža­va­nja Da­na oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, kon­kret­ni­je ka­da je na po­klon do­bio sop­stve­ni por­tret: „De­ja­na Ba­ško, ova div­na dje­voj­ka ov­dje, bez ru­ku, na­sli­ka­la je moj por­tret. Ja sam pi­tao on­da, če­kaj­te, ka­ko je sli­ka­la? Oni su re­kli – sli­ka­la je no­ga­ma. Ja sam re­kao – daj­te mi da vi­dim por­tret. Vi­dio sam por­tret i shva­tio sam da dva­de­set go­di­na da vje­žbam, a imao sam pet iz li­kov­nog i iz umjet­no­sti u sred­njoj ško­li… da­kle, dva­de­set go­di­na da vje­žbam, ne bih mo­gao bi­lo šta da na­sli­kam na na­čin na ko­ji je to De­ja­na ura­di­la. Ali ho­ću da vam ka­žem da čo­vjek, ka­da ho­će, mo­že sve.“
Oso­be sa in­va­li­di­te­tom, za­mi­sli­te, mo­gu bi­ti ta­len­to­va­ni­je za umjet­nost od oso­ba bez in­va­li­di­te­ta, čak iako su ove po­to­nje ima­le pet iz li­kov­nog u osnov­noj i sred­njoj ško­li. Uisti­nu ori­gi­nal­no ot­kri­će! Ali to ni­je sve: oso­be sa in­va­li­di­te­tom mo­gu bi­ti i do­bri spor­ti­sti, o če­mu svje­do­če i us­pje­si na­ših pa­ra­o­lim­pi­ja­ca. Još jed­no ori­gi­nal­no ot­kri­će do ko­jeg je, sa­svim sam!, do­šao naš ne­le­gi­tim­no iza­bra­ni pred­sjed­nik.
Šta­vi­še, to­li­ki su us­pje­si na­ših pa­ra­o­lim­pi­ja­ca da zbog njih naš pred­sjed­nik do­bi­ja če­stit­ke ši­rom svi­je­ta: „I on­da sam ra­zu­mio ko­li­ko ste vi u stva­ri po­di­gli ugled na­še ze­mlje u naj­ra­zvi­je­ni­jim pro­te­stan­tskim ze­mlja­ma Evro­pe i svi­je­ta! One su zna­čaj­no is­pred nas, tre­ba mno­go da na­pre­du­je­mo da bi­smo im se pri­bli­ži­li. Ali ste vi svo­jim ra­dom po­di­gli ugled Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, na­pra­vi­li ste ne­što što ni­ko dru­gi do tog tre­nut­ka ni­je umio da na­pra­vi, i ja sam vam bes­kraj­no za­hva­lan na to­me.“
Ne­ma sum­nje, li­je­po je što su na­ši pa­ra­o­lim­pij­ci ostva­ri­li in­ter­na­ci­o­nal­ni uspjeh, i li­je­po je što im pred­sjed­nik, pa ma­kar i ne­le­gi­tim­no iza­bra­ni, na to­me oda­je pri­zna­nje. Ali mo­ra­mo se za­pi­ta­ti, da li je Dan oso­ba sa in­va­li­di­te­tom pra­va pri­li­ka da se ba­vi­mo ovim us­pje­si­ma? O če­mu bi pred­sjed­nik pri­čao da ko­jim slu­ča­jem pa­ra­o­lim­pij­ci ove go­di­ne ni­su ostva­ri­li ove uspje­he? I, što je naj­va­žni­je, šta je sa oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom ko­je ni­su ni pa­ra­o­lim­pij­ci, ni ta­len­to­va­ne umjet­ni­ce? Šta je, dru­gim ri­je­či­ma, sa gra­đa­ni­ma ove ze­mlje ko­ji se od osta­lih raz­li­ku­ju sa­mo po to­me što su oso­be sa in­va­li­di­te­tom? Ka­da se pred­sjed­nik već sje­tio „naj­ra­zvi­je­ni­jih pro­te­stant­skih ze­ma­lja“, mo­žda je mo­gao da ka­že i ko­ju ri­ječ o to­me ka­ko se u nji­ma dr­ža­va od­no­si pre­ma gra­đa­ni­ma sa in­va­li­di­te­tom, ko­li­ko sred­sta­va ula­že u nji­ho­vu in­te­gra­ci­ju u dru­štvo, ko­je pro­gra­me spro­vo­di ka­ko bi im olak­ša­la pri­stup ono­me na šta, kao i svi dru­gi gra­đa­ni, ima­ju pra­vo – jav­no­sti, zdrav­stve­noj za­šti­ti, obra­zo­va­nju, ra­du, uče­šću u od­lu­či­va­nju. Ko­li­ko sred­sta­va u ove svr­he iz­dva­ja Sr­bi­ja? Ka­kve pro­gra­me spro­vo­di? Sa ka­kvim uspje­hom? Mo­žda je ovo bi­la do­bra pri­li­ka da se pred­sjed­nik osvr­ne i na ne­ka od ovih pi­ta­nja.
Ta­ko­zva­ni so­ci­jal­ni mo­del in­va­li­di­te­ta, odav­no je pre­po­znao da in­va­li­di­tet ni­je lič­ni, već dru­štve­ni ne­do­sta­tak – on ni­je ma­na oso­be sa in­va­li­di­te­tom, već dru­štva u ko­jem ova oso­ba ži­vi, i u ko­jem su joj ne­do­stup­ni na­či­ni da ostva­ri sve svo­je po­ten­ci­ja­le. In­va­li­di­tet je da­kle dru­štve­ni, a ne lič­ni pro­blem. Ka­ko či­ta­mo na saj­tu Cen­tra za sa­mo­stal­ni ži­vot oso­ba sa in­va­li­di­te­tom: „Po­treb­no je uklo­ni­ti pre­pre­ke ko­je ogra­ni­ča­va­ju ži­vot­ne iz­bo­re oso­ba sa in­va­li­di­te­tom. Ka­da se pre­pre­ke uklo­ne, oso­be sa in­va­li­di­te­tom će bi­ti sa­mo­stal­ne i jed­na­ke u dru­štvu, sa mo­guć­no­šću sop­stve­nog iz­bo­ra i kon­tro­lom nad svo­jim sop­stve­nim ži­vo­tom.“
Ali, za­što bi se ne­le­gi­tim­no iza­bra­ni pred­sjed­nik ti­me ba­vio, ako je već utvr­dio da se, ako se sa­mo ho­će, mo­že sve. Po­ru­ka ove iz­ja­ve je­ste da oni ko­ji ne mo­gu sve, oči­gled­no ni­su do­volj­no htje­li, da su, da­kle, sa­mi od­go­vor­ni za sop­stve­nu ne­moć. Ova po­ru­ka nam je već do­bro po­zna­ta, jer je ne­le­gi­tim­no iza­bra­ni pred­sjed­nik i nje­go­va šti­će­ni­ca na mje­stu pred­sjed­ni­ce Vla­de, sva­ko­dnev­no ša­lju gra­đa­ni­ma Sr­bi­je. Za­to ne tre­ba bi­ti iz­ne­na­đen što se sa­da ona sa vr­ha upu­ću­je i gra­đa­ni­ma sa in­va­li­di­te­tom. Ka­da ostva­ri­te uspjeh, po­ru­ču­je nam ne­le­gi­tim­no iza­bra­ni pred­sjed­nik, on­da je to uspjeh svih nas, uspjeh ci­je­le dr­ža­ve, a na­ro­či­to moj – uspjeh ko­jim mo­gu da se po­hva­lim pred svo­jim „pri­ja­te­lji­ma“ iz „raz­vi­je­nih pro­te­stant­skih ze­ma­lja“. Ali va­ši pro­ble­mi su sa­mo va­ši, njih vam ve­li­ko­du­šno pre­pu­štam.
Pe­šča­nik.net